Kurt Russell, ja, & 85th Street

Ispričaću vam priču, istinitu priču o tome kako smo stigli ovamo spašavajući krznene komšije. Ovako smo Kurt Russell, ja i ovo putovanje nastavili u 85. ulici koja se nalazi u South Eastlakeu, Alabama. Susjedstva su mjesto na koje trebamo biti ponosni i izgraditi povezanu zajednicu ispunjenu uspomenama. Dok su neki dobri, neki ne baš. Šetam svoje pse svaki dan 85. ulicom. Često vidim raspuštene pse kako lutaju, čak i izbačene iz automobila jer ih vlasnici ne žele ili ne žele da plate naknadu za predaju skloništima ili se zna da su ih napustili. Isto tako, često vidim miris smrti na ulicama mrtvih životinja koje umiru od gladi kako im gledaju grudni koš i muhe koje ih okružuju, nisam mogao spavati znajući da je ona koju sam našao mrtva ležala na kiši. Gdje odu kada ih pokupe i otkriju da su potom odložene na deponije zajedno sa otpadom koji ljudi odlaze utorkom i četvrtkom. Posetio sam deponiju i moj život je bio ispunjen bolom i zauvek se promenio. Posjetio sam objekte za kontrolu životinja, gdje su neki toliko izbezumljeni da gurnu nos kroz kapiju samo za umirujući ljudski dodir. Neki vape da ih bilo ko odvede kući, dok su drugi samo položili glavu na kapiju odustajući od svake nade, čekaju da umru, čekaju eutanaziju samo zbog prenaseljenosti, ili niko ne želi da im otvori dom, ovo nikada ne bi trebalo biti smrtna kazna. Nemojte ni na trenutak pomisliti da ne znaju da imaju svoj jezik upozorenja na opasnost, ljubav, ljubaznu osobu, opasnu, a kada smrt dođe, oni nanjuše smrt, ma kako objekti pokušavali da dezinfikuju eutanaziju. Vidite to u njihovim očima. Jednom sam pomogao da se rodi leglo u svom domu od psa mojih sinova, pitajući se kakav je njihov život sada. Razmišljao sam o tome šta bih mogao da uradim i kako je vreme prolazilo, sećanje je bledelo dok su užurbanost životnih problema dolazila i odlazila. Sve dok jednog dana ne upoznam nekoga ko će se uskoro zvati Kurt Rasel i zauvek promeniti moj život. Šetajući 85. ulicom, vidio sam kantu za otpatke kako se kotrlja i iz nje dolazi otrcani rep. Zaustavio se, zagledao se, krenuo za njim, pa opet stao. Gospođa koja je bila vlasnica kante za smeće je zatrubila u svom automobilu. Pratio ga je pomno, ali dovoljno daleko da ne bude povređen. Odveo sam svog psa kući i stao nasred kuće i pomislio sam u sebi šta to radim? GO! Nazad! Pronađite ga! Ja sam uradio. Nisam imao novca, ništa lijepo da mu ponudim, ali mjesto za boravak i svu ljubav koju sam mogao pružiti. I ne samo to, nego sam tražio pomoć od svih. Štaviše, nije me bilo briga šta misle o mom prosjačenju. Molio sam za Kurta Russella. Ubrzo sam kontaktirao 5 super-heroja od skoro 1000 drugih koji su se brinuli i donirali mu za njegu, vakcinaciju, dehelmintizaciju, ogrlicu, povodce i hranu za štene jer je sve što sam imao bila obična hrana - 75 dolara, donacije i popusti na usluge su ga spasili. Siguran sam da su i drugi slali pozitivne vibracije na naš način koji nisu mogli donirati. Ali čak je i donacija od 1,00 dolara pomogla. Krzno Kurta Russell-a bilo je smatirano od lica do repa, prekriveno lišćem, naljepnicama i čekinjama. Trebalo je četiri kupanja kada sam shvatio da je raznobojan, nisam mogao da operem njegovo krzno jer je bio u čvorovima. Odabrao sam i uklonio lišće, čičak i naljepnice s njegovog krzna. Sin me je čuo u kupatilu kako s njim slatko razgovaram. Njegove riječi i ja citiram: "Mama, znam da to nije još jedan pas." Da! uzviknula sam. Zavirio je i rekao mu ime Kurt Russell. Rekao sam, ha?!, čekaj! šta... odakle to? Kurt Russell... i to je bilo njegovo novo ime. Bio je njegovan, vakcinisan, imao je lep krevet, hranu za pse, vitamine i igračke. Pokušavao je da ostane budan prvih nekoliko sati, vjerovatno zbog toga što je stalno bio na straži pokušavajući preživjeti napolju. Ali oči su počele da se zatvaraju, a onda se kolebalo dok mu se telo opuštalo, izašao je iz kreveta i sklupčao se ispod mene. Postala sam dio njegovog čopora, gest povjerenja, koji nikada neću izdati. Tada sam čuo hrkanje. Počeo sam da se pitam koliko, "Kurt Russells se tamo bori da preživi. Nisam imao auto, pa bih, ako bih našao umrlu životinju, pokušao da se odvezem do pogrebnog zavoda za kućne ljubimce da obezbedim sahranu pre nego što grad stigne do fur-baby.jer ako se prijave odlažu tijela životinja na lokalne deponije.

Dakle, odlučio sam da zvanično počnem sa spašavanjem životinja na papiru, to je bila i još uvijek je borba. Žrtvovao bih mnogo svojih potreba i želja. Hej, radio sam to cijelo vrijeme. Zamišljala sam da imam apartmane za pronađene i izgubljene bebe. Tako je sve počelo, SPASAVA 85. jer su svaki dan bile dvije ili više životinja bez doma, smućene, u bolovima. Ali sve što su dobili od ljudi bilo je daleko od humanitarnog tretmana. Ubrzo su se pridružili i drugi, timaritelji, veterinari, pogrebne firme, invalidska kolica za kućne ljubimce koji ne mogu hodati, sada se traži neko ko će im pomoći u hrani, i dalje se čeka i traži od agencija i preduzeća, te se smišlja način da se podigne svijest i obrazovanje. Sada imam krzno,  shepherd, kao maskotu, zove se "MANNY"da prikupimo zalihe i da drugi stavljaju novac na otvorene račune za dotjerivanje, vakcinaciju i još mnogo toga. Radimo na kreiranju mačjeg krzna, nazvat ćemo je Rukavice".  Ja dobrovoljno predajem svoje vrijeme za SPASAVANJE 85., ne tražim ništa, niti 0,01 $, niti imam bilo kakvu korist od toga. Ali ja govorim u njihovo ime kako bi ljudi mogli da upamte i shvate da hodaju milju u nečijemŠAPEje isto kao hodati milju u tuđem SHOES. Zalažemo se za uzdizanje promjena, za bezbedno životno okruženje pune ljubavi, trajno, sigurno, , bez toksičnih okolnosti, kako od strane posmatrača tako i od strane domaćina.